Siniša Tucić :Popino prase

Roman Siniše Tucića Popino prase, objavljen krajem prošle godine u izdanju IK Zenit Books iz Novog Sada, pored toga što je ušao u uži izbor za Ninovu nagradu, isto tako ulazi i pod kožu čitaoca. Preplićući u sebi ove dve vrste sećanja, nostalgično i traumatično, autor pripoveda svoju duboku intimnu ispovest o odrastanju, jer su određeni događaji inspirisani piščevim ličnim životom. Na taj način, svako ko pročita, makar i nekoliko stranica tog teksta, već će moći da se poistoveti sa glavnim likom ponirući u sopstvena sećanja i tragajući za svojim ličnim iskustvima borbe za kreaciju vlastitog identiteta u ranim pubertetskim danima.

Radnja prati Olivera, trinaestogodišnjeg dečaka koji želi da bude prihvaćen u svom školskom odeljenju, ali mu to teško polazi za rukom. Pre svega jer potiče iz siromašne porodice radnika koji ne mogu da priušte da mu kupe ribok patike i levis farmerke. Zbog toga on ne može da odlazi u Tweety, klub sa poker aparatima gde visi ekipa kojoj bi želeo da pripada, već je osuđen da se druži na školskom igralištu sa drugim luzerima sličnim njemu. Među tim luzerima je i Tuta od koga Oliver sluša priču o opasnoj travki popinom prasetu. Kako bi se dokazao, a ujedno i privukao pažnju na sebe, Oliver odlazi do travnjaka i stavlja u usta popino prase uveren da će u svakom trenutku moći da ga izvadi. Čitav letnji raspus 1991. glavni junak će provesti u bolnici boreći se sa travkom koja će mu završiti u plućima.

Tucić u svom romanu Popino prase dočarava najranjivije doba u čovekovom odrastanju, a to je prelazak iz deteta u muškarca. Eksplicira kako nezrele odluke uzrokuju ozbiljne posledice, kako na ličnom tako i na društvenom i političkom nivou. Jedna takva refleksija svedočenja o iskustvu traume neupitno stvara potrebu od koje se ne bi smelo bežati i sakrivati se u nostalgiji. U ovom kontekstu to može da se interpretira kao: ne biti jugonostalgičar, već se suočiti sa traumom koja nas društvo zadesila 1990-ih. Kao što se Siniša Tucić kroz roman suočava sa popinim prasetom, tako društvo mora da pronađe snage i način da se suoči sa istinom ratnih 1990-ih, ma kakva ona bila. U suprotnom, nikad neće sazreti.