Војислав Антонић: Рукотворине од коже прави и у деветој деценији

33

 

Војислав Антонић (84), посљедњи ременар у граду на Врбасу, готово 70 година уз шило, маказе и “сингерицу” од коже прави опрему за коње, орме, амове, али и каишеве, футроле за пиштоље, ножеве... Захваљујући њему овај стари занат је још жив.

Како каже и данас, када је у пензији, стално је у радионици на Старчевици.

- За сваки посао потребна је жеља и воља, а ако се она надопуни љубављу, те ако сваки дан желимо нешто ново да научимо, резултат не може изостати. Овај занат се краде. Кад сам био код мајстора полагао се испит пред комисијом, правио сам оглавину за коња. Када сам то положио, мајстор је желио да ме награди за добар посао. Одвео ме код шнајдера и сашио ми најбоље одијело, а његова жена ми је направила хурмашице - истакао је Антонић.

Иако је радио и друге послове, од заната ни педаљ није хтио да се удаљи.

Широка је лепеза онога што Антонић тренутно прави у својој радионици, а осим каишева пуно је и опреме за коње.

- Праве се прапорци, амови, оглавине, кајаси, улари, парадна орма за коње. Каишеви су популарни, а најтраженији су амови. Морам да познајем габарит коња, колика им је тежина и висина. Ам се састоји од прсњака, полеђине, вратног каиша, а за све се мора тачно знати мјера, јер у нашем послу ништа не смије бити случајно, а прецизност је на првом мјесту - рекао је Антонић.

Како каже, муштерије су из цијеле Републике Српске, а нешто прода и путем интернета купцима из Дубице, Дервенте, Прњавора, Фоче, али и Србије.

- Ово радим из велике љубави. Долазило је неколико младих да покушају да науче занат, али брзо одустану - рекао је Антонић.

Каже да га жалости што занати изумиру па ускоро неће бити шнајдера, обућара, ременара, опанчара...

- Да је среће да млад човјек уложи и себе и потруди се, могао би од овога лијепо да живи, али треба бити упоран. И сада кажем да ћу сав алат поклонити музеју, јер је непроцјењив, а има и сентименталну вриједност - рекао је Антонић.

Према ријечима Војислава Антонића популарну “сингерица” без које нема посла наслиједио је од мајстора. У функцији је још од 1934. године, а у случају да се поквари, поправља је искључиво у Минхену.

Каже да раније није имао проблем са набавком коже коју прерађује.

- Сада је до квалитетног материјала доста теже доћи, а све је и скупље. Некада сам кожу куповао у Руми, али власник тамошње фирме продао ју је Италијанима. Сада највише набављамо у Италији, а прапорце у Јањеву на Косову, али и у Хрватској - казао је Антонић.

(Милош Васиљевић )

Prokomentariši

Plain text

Zaštita
598437621Unesite mišem ovo: 7586