“BIJELE UDOVICE”

“Bijela udovica” je odomaćen naziv za ženu čiji je muž dugo vremena odsutan, zbog posla ili  raznih drugih životnih (ne)prilika. U poslednje vrijeme njih je sve više, naročito udate za vozače kamiona. Jer  oni na putu ostaju dugo,  i po tri sedmice bez dolaska kući. Ponekad i čitav mjesec prođe, a kući se ne dođe.

Poznajem neke od  sugrađanki čiji  su muževi, u poslijednje vrijeme, u potrazi za boljom zaradom napustili slabije plaćena radna mjesta  i otišli da voze kamion. Neki su u kamiondžije otišli jer nisu imali druge mogućnosti za dobijanje posla, pa im se to učinilo kao najbolje, privremeno rješenje, taj “kadar” traže na sve strane.

Za pojedine avanturističkog duha (koji posjeduju ili su stekli potrebne vozačke dozvole za kamione ili autobuse) to je svojevrstan izazov,  mogućnost da upoznaju druge zemlje, da putuju i zarađuju jer drugačije ne bi mogli da osiguraju egzistenciju porodici. Bilo bi, kažu neki iz ove “branše” najbolje  taj posao raditi dok si mlad i slobodan, jer  u protivnom najviše trpi porodica zbog odsustva “glave kuće”.

Priča mi jedna prijateljica čiji muž vozi kamion putevima širom Evrope, da nije lako ni njoj ni njemu, zna proći i mjesec dana da ne dođe kući, da se viđaju preko skajpa i vibera, da je u odsustvu supruga, ona djeci i otac i majka.

-Jeste da kada dođe donese dosta para za naše uslove, ali i gomile prljavog veša, zamašćene odjeće i obuće jer njima je kamion i kuća i posao. U kabini  spavaju, jedu, žive. Tuširaju se na benzinskim pumpama, vrijeme provode, satima ponekad ii danima, na granici čekajući prolaz. Sve ima svoju cijenu pa i taj posao, ali nadamo se da će se mučenje isplatiti, da će dovoljno zaraditi da za koju godinu pokrene  neki svoj privatni biznis, priča ova žena koja je već navikla ne suprugova  česta i duga odsustva.

“Nakon nekoliko dana počne čak da mi pomalo smeta i nervira, djecu razmazi, u sve se miješa, traži da mu kuvam sve ono što je poželio, naruši nam rutinu na koju  smo navikli. Ipak kada dođe vrijeme da  krene nazad uvijek sam tužna i sa suzama ga pakujem jer mi svaki njegov odlazak teško pada”, kaže druga. Priče uglavnom  slične.

Osim vozača kamiona u koje “ide” sve više  Zvorničana, put mora, Crne Gore ili Hrvatske će uskoro i oni koji bi da tamo konobate i zarade.Priliku treba iskoristiti, zbog eura malo se pretrpjeti. I oni i članovi porodice.

Nažalost, takva vremena došla da zbog preživljavanja i(li) zarađivanja  mnogo toga drugoga treba se odreći.

Život im prođe u razvojenosti i čekanju od jednog do drugog mjeseca i kratkog  dolaska  Rijetko ko u Sloveniju  gdje je u poslednje vrijeme najviše kamiondžija iz Zvornika,  seli  porodicu, već radi uštede odlaze sami. Nije lako, kažu mnogi od njih, ali isplati se.

Finansijski da, ali mnogo toga se  propusti, mada  većina od njih nema izbora. Pitanje je samo ako se ovako nastavi ko će kod nas voziti autobuse i kamione. Penzioneri, stari kao i vozni nam park. Ovi bar što odu u inostranstvo voze  relativno nove i ispravne kamione dobrim širokim saobraćajnicama, vide nešto od Evrope, nauče kakav strani jezik. Za to vrijeme ove današnje  Penelope čekaju, gaje djecu i broje dane (i noći) bez muža, zahvalne što postoje mobilni telefoni i internet pa se bar tako mogu češće čuti i vidjeti.

S obzirom na sve ima istine  u tome da  nisi prava žena ako ti kamiondžija nije muž, pa nek (s)konta kako ko hoće, samo bez ljutnje molim…