Димњачар Маринко чува занат од заборава

Пронаћи димњачара је права ријеткост. Маринко Цвјетковић из Петрова чува овај занат од заборава. Не желећи да напусти своје огњиште и традицију, покренуо је властити посао. Помаже му четрнaeстогодишња сестра Марија.

У повратак старог заната Маринко је кренуо прије двије године. Схвативши да му се неће остварити жеља да постане полицајац, а не желећи да трбухом за крухом крене пут иностранства, одлучио је да оживи посао – димњачара.

- Нисам се покајао ни секунде, посла има, фино се може зарадити. Да сам отишао, вјероватно бих жалио што нисам остао овдје као и сви, вјероватно, туговали би. Ја сам одлучио да останем и промијеним нешто овдје и да окушам се у предузетништву - прича Маринко.

Да му предузетништво иде од руке говори податак да, у једном дану зна да очисти седамнаест димњака. Предност у односу на раније димњачаре је, што користи савременију опрему, па је самим тим и обављања посла лакше.

- Уз помоћ ротационе четке, ротационих стапова, бушилице, усисивача, ми очистимо димњак са најниже тачке на димњаку, тј. најнижег отвора из куће, а очистимо димњак, испрљамо само руке - каже Маринко.

Десна рука у послу му је четрнаестодишња сестра Марија. Након што заврши школске обавезе, иде са братом на терен, и ништа јој није тешко.

- Ја сам превише везана за брата, увијек била, и тако како је он кренуо са тим својим послом тако сам и ја уз њега. Додајем алат, доносим све што њему треба, у неким случајевима и ја преузмем бушилицу - прича Марија.

У народу постоји вјеровање да димњачари доносе срећу, па многи када сретну овог младића у црном одијелу ухвате се за дугме.

Овај младић сигурно може да буде примјер другим. Оживио је стари занат, покренуо властити посао и остао у свом мјесту.