Кућу Ећимовића красе четири дипломе шумарског инжењера

Стасавајући уз “Сјемећ” и тату Миломира, заљубљеника у природу и шуму, Милица, Марко и Ненад Ећимовић нису имали дилему који животни позив да изаберу. Са дипломама шумарског инжењера поносно корачају стазама који је њихов отац утабао.

Све је почело од Миломира, који је 1987. године завршио Шумарски факултет у Сарајеву. Као млад инжењер запослио се у Шумском газдинству “Сјемећ” и прошао све фазе рада, до техничког директора газдинства, гдје и сада ради. Стопама оца након неуспјелог покушаја студија електротехнике, пошао је његов првенац, син Марко (30), стекавши диплому Шумарског факултета са 180 ECTS бодова 2015. године у Сарајеву, коју планира да обогати с још годином дана студија да би дошао до 240 ECTS бодова.

А онда, послије завршене Гимназије у Рогатици, по угледу на оца и старијег брата, пошла је Милица и најмлађи Ненад. Уписали су се на Пољопривредни факултет у Источном Сарајеву - Одсјек шумарство у Власеници. Успјешно су окончали четворогодишње студије, а дипломе су примили на промоцији која је одржана у Власеници . Радост овог великог животног догађаја с њима су подијелили отац и старији брат.

- Узимам себи за право да у своје име и име своје браће кажем да је за наша животна опредјељења “крив” тата. Увијек се хвалио љепотом свога занимања, које подразумијева стални боравак у природи и на чистом ваздуху, с пјесмом и цвркутом птица, у царству дивљих животиња. И уз све то добија се плата. Том изазову нисмо одољели и ево нас с дипломама шумарских инжењера с којом је старији брат Марко већ добио стални посао - прича Милица.

Опет је то, додаје, “татин Сјемећ”, који је, каже њихова друга кућа.

- У њему је радила и наша покојна мајка, која је прерано отишла на онај свијет прије четири године у својој 58. години и није доживјела да види успјех својих синова и мене која сам откако памтим била њена љепотица и мезимица - присјећа се Милица.