Milunka Savić – od ratne heroine do čistačice

2

 

Milunka Savić, heroina Balkanskih ratova i Velikog rata, najodlikovanija je žena borac u Prvom svetskom ratu, ali i žena sa najviše odlikovanja u istoriji ratovanja.  Francuzi su je nazvali srpskom Jovankom Orleankom zbog hrabrosti.

Rođena je u skromnoj porodici u selu Koprivnica, kod Jošaničke banje. Kao godina Milunkinog rođenja, kako piše u njenoj članskoj karti rezervnih vojnih starešina, navodi se 1892, mada se u nekim izvorima pojavljuje i 1890. godina. Imala je brata i dve sestre i bila je najstarije dete Radenka i Danice Savić. Čuvala je ovce, ali se i bavila seoskim poslovima.

Nakon što je 1912. godine objavljen Ukaz o mobilizaciji, Milunka odlučuje da spase oca i bolesnog brata odlaskom u rat. Odsekla je kosu, povezala grudi, obukla muško odelo i regrutuje se pod imenom Milun Savić. Tako je učestvovala u Balkanskim ratovima, ali tako počinje i njen ratnički staž. Da je Milun žensko, otkriveno je u Bregalničkoj bolnici 1913, nakon što ju je metak pogodio u grudi. Rat je završila činom kaplara srpske vojske.

Kao dobrovoljac prijavila se i za Prvi svetski rat, gde je bila deo Gvozdenog puka zajedno sa Škotlađankom Florom Sends. Prilikom povlačenja preko Albanije, 1915. godine, u Makedoniji, progođena je u glavu. Posle nekoliko meseci oporavka nastavila je da se bori na Solunskom frontu, gde je učestvovala u bitkama u leto i jesen 1916. godine. U bici na Kajmakčalanu sama je zarobila 23 bugarska vojnika, pomagala je u dostavljanju municije i istakla se u bombaškim napadima. Ukupno u borbama ranjavana je četiri puta. Ratnu karijeru završila je činom narednika.

Milunka je nagrađena brojnim i najvišim odlikovanjima. Od Francuza je dobila dva ordena Legije časti kao i nadimak srpska Jovanka Orleanka. Dobila je i najviši francuski orden — Ratni krst, koji joj je lično uručio admiral Geprat, i time je postala jedina žena na svetu koja je nosilac ovog ordena. Bila je i nosilac zlatne Karađorđeve zvezde sa mačevima, zlatne medalje za hrabrost Miloš Obilić, kao i Albanske spomenice i spomenice Solunskog fronta 1915-1964. Ponela je britanski Orden Svetog Majkla, kao i ruski Orden Svetog Đorđa Pobedonosca i druga odlikovanja.

Izveđu dva svetska rata bila je poštovana širom Evrope. Zajedno sa preživelim saborcima, odlazila je na proslave jubileja, obilazila ratišta i polagala cveće na grobove stradalih ratnika. Na susrete je odlazila u šumadijskoj narodnoj nošnji, koja je bila ukrašena dobijenim odlikovanjima.

1

Odbila je kuću i penziju koja joj je ponuđena u Francuskoj, i odabrala je da živi u zemlji za koju se borila a u kojoj je bila zaboravljena i od ljudi i od države. Prva zaposlenja nakon rata nalazi u Bosni i Hercegovini, kao kuvarica, bolničarka, kontrolor u fabrici vojnih uniformi. Tamo upoznaje Veljka Gligorijevića, za kog se 1922. godine udala. Ćerku Milenu rodila je nakon dve godine. Usvojila je još tri ćerke: Milku, koju je našla ostavljenu na železničkoj stanici, Višnju, sestru od ujaka dobijenu u poznim godinama i Zorku, siroče iz Dalmacije koje je zbog meningitisa imalo hendikep. Pošto joj je suprug dobio premeštaj u Banjaluku, njihov brak se ubrzo nakon toga gasi. Tokom života očuvala je i iškolovala oko tridesetoro  dece , koja je dovodila iz svog rodnog sela.

Za zasluge u ratu od države je dobila imanje u selu Stepanovićevo, nadomak Novog Sada. Tu je podigla kuću, koju je poklonila sestri Savki, a ona se preselila u Beograd. Pošto je imala dece, i bio joj je potreban posao kako bi ih prehranila, Milunka se zapošljava kao čistačica u Hipotekarnoj banci. Pošto je bila bez obrazovanja, tu je dočekala i penziju 1945. godine.

Godinu dana pre smrti, 1972, od Skupštine grada Beograda dobila je jednosoban stan u naselju Braće Jerković. Umrla je okružena decom i unucima. Iako, kako je prvobitno najavljeno da će biti sahranjena uz sve državne i vojne počasti, to se nije desilo. Milunka je sahranjena u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. U okviru obeležavanja četrdesetogodišnjice od njene smrti, 2013. godine, njeni posmrtni ostaci su na inicijativu Istorijskog muzeja Srbije preneti u Aleju velikana.

Na njenoj bivšoj kući na Voždovcu stoji spomen ploča, a u Jošaničkoj banji joj je 1995. godine podignut spomenik u prirodnoj veličini. Mnoge ulice u Srbiji nose njeno ime, ali nema je u srpskim muzeijima. Muzeju Velikog rata, u francuskom gradu Mo, Milunka zauzima značajno mesto. Američki sajt Listverse, uvrstio je Milunku Savić na listu deset najvećih žena koje su se borile u nekom od ratova tokom novije istorije

1 Comments

Љиљана Ћуић (nije registrovan)

26 July 2024

Милунка Савић Да Најодликованија жена У рат је ушла мушког имена Истакла се јунаштвом и вољом Показала се особом бољом Србију бранила је животом Многа признања одбила по том Кад је Тешку рану задобила Свој идентитет је разоткрила Показало се да није младић Већ је тај јунак Милунка Савић Девојка је срца јуначкога Стала на браник народа свога Себи задала да она мора Није се плашила окупатора За одбрану свога срБског рода Допринос да да слободи народа С мушкарцима барабар у борби И којом мрвом хлеба у торби Французе је она задивила Француски почасни гост је била Заслугама се није гордила По рату скроман живот водила Удала се дете је родила И сиротих усвојилац била Љиљана Ћуић

Prokomentariši

Plain text

Zaštita
891467235Unesite mišem ovo: 9682