Piše: Mirjana Mićić
Uvijek sam se čudila onima koji u januaru mjesecu uplate godišnji odmor za juli, jer život me je naučio da je nepredvidljiv, pun raznih ( pozitivnih i negativnih) iznenađenja i da nikada ne znaš šta te iza krivine čeka. Evo, i ovoga puta pokazalo se to tačnim jer ko je od nas mogao predvidjeti pojavu pandemije i da će zbog nje sve stati - i škole, i neke fabrike, restorani prestati da rade, zaposleni otići nenadano i neplanirano na odmor, plaćeno ili neplaćeno odsustvo, a neki se naći čak i u karantinu. Da ne spominjem ograničavanje kretanja pojedinim kategorijama stanovništva, uvođenje policijskog sata koji je sa noći produžio i na dio dana, čekanja u redu ispred prodavnice, banaka. Pa onda gomilanje brašna, potraga za kvascem i nekim starim receptima, zlu ne trebalo, jer u strahu su velike oči. Mnogi se jesu uplašili i ne samo za zdravlje, već i za ostajanje bez posla, para, hrane, nekih prava, jer u vanrednom stanju kako mu samo ime kaže mnogo toga nije kao prije. A tek maske i rukavice koje su nam postale dio obavezne “garderobe”, mada stežu, žuljaju, iritiraju, i nema se gde ni ošišati.
I mada je u prirodi našeg naroda da se buni, ovo uglavnom podnosi ćutke i disciplinovano, uz često neizgovoreno pitanje: Dokle će sve ovo trajati i kad ćemo se vratiti normalnom životu, jer dosadilo je već, što kažu, i Bogu i narodu. Nema putovanja, nigdje mrdanja, čisto se iznenadim kada autobus na putu ugledam, izgleda samo pekare i građevinci rade.
Proljeće došlo, a izlozi prazni, radnje zaključane, gdje cipele kupiti ili novu haljinu, malo se obradovati, ponoviti, sa društvom izaći, pa i iznervirati zbog preglasne muzike u komšiluku. Ovako sve utihnulo u velikom iščekivanju kad će proći ovo što nas iznenada snađe pa da se vratimo starom životu i navikama. Mada, vratimo se početku teksta, možda više ništa neće biti kao prije, jer čovjek snuje, a neko drugi o tome odlučuje ...
