Piše: Mirjana Mićić
Često šetam pored Drine. Svakakvog naroda vidim, sretnem zaljubljene parove, djecu, starije sugrađane. Ima ih raznih, svakojako obučenih, neki trče, drugi šetaju, neki voze bicikl. Ima i onih koji plaču. Da, plaču, tiho, nečujno, bezglasno, samo im suze svjetlucaju u mraku.
Prije nekoliko večeri, u prolazu sasvim slučajno vidim mlađu ženu kako plače. Ide polako, sama, sa svojim mislima i bolom.
Dirnula me je pravo u srce. Šta li je muči, zbog koga ili čega plače. Možda je izgubila nekog bliskog, možda ima ljubavne probleme. Možda su u pitanju problemi na poslu, ili je ostala bez njega, da ne duguje kome novac, a nema da vrati, ili je u pitanju nečija bolest. Puno pitanja, pretpostavki, u jednom trenutku briga da u trenutku očaja ne učini nešto nepromišljeno.
Da li se vratiti i obratiti, pitati šta je muči, ponuditi rame za plakanje ? Nekada je nepoznatoj osobi lakše povjeriti svoje probleme. Koliko sam puta sama šetala pored Drine da bi ohladila glavu, smirila se, razmislila. Sigurna sam da skoro svako od nas ima trenutke kada bi plakao od nemoći, muke, slabosti, kada bi naglas jaukao, ali treba naći snage, pasti ali se i dići i ići
dalje.
Savjest mi nije dala mira, vratila sam se još jedan krug i ugledala je na kraju staze gdje je stajala uplakana kao da se pita šta da čini. Upitala sam je šta je, zašto plače. Tiho mi je, odmahnuvši rukom, rekla da nije ništa, a nije da nije. Ne plače se tek tako, u mraku, u osami.
Nadam se da su razlozi plača prošli, da je ona sada bolje, jer svako od nas ima neku svoju muku, problem koji mu se čini neriješivim, najtežim na svijetu. Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način. Nažalost čini se da je u ovom ludom, teškom vremenu nesretnih i očajnih sve više.
