Piše: Mirjana Mićić
U prošlom Kontanju pisala sam o tezgama koje je grad nabavio, a do kojih se ne dolazi tako lako na korištenje. I onda odlučim da svoje rukotvorine, za Dan zaljubljenih, izložim na trotoaru i vidim kako je to kada na ciči zimi stojiš satima nudeći ono što si svojim rukama napravio, nadajući da će se nekome svidjeti i kupiti ih.
Čovjek koji godinama ispred robne kuće prodaje neke stare ukrštenice i kasete mi odmah reče da se nenadam previše, da narod slabo šta kupuje. U to se brzo i sama uvjerih, ljudi razgledaju, pojedini prokomentarišu da je “slatko” i simpatično, ali se rijetko ko hvata za novčanik.
Dekorativne jutane kese koje sam pravila su pogodne kao poklon, ponudila sam i nekoliko knjiga u ”paketu”. Obradovala sam se kada su neke djevojke kupile knjige, jer znači da se one ipak kupuju, čitaju i poklanjaju, mada nažalost više one tkz. “lake” ženke literature.
Moji prijatelji su bili podjeljeni oko odluke da izađem na ulicu i za praznik prodajem svoje rukotvorine. Jedni su smatrali da mi to ne priliči, da je to ponižavajuće, degradirajuće i slično, drugi pak da se niko ne smije stiditi svog rada,naprotiv, da nisam ništa ukrala pa da crvenim i slični argumenti. I zaista, zašto postoji ta dilema da je to nešto nečasno, nepristojno, da nije nečiji nivo, da vas gledaju sažaljivo. Zar se poštovanje i ugled zaslužuju samo zbog posla kojim se neko bavi, funkcije koju obavlja, koliko para ima, a ne zbog poštenja, vrijednoće, kreativnosti, upornosti.
Sada bolje shvatam I razumijem one koji satima stoje na radnom mjestu ili pijaci, i zimi I ljeti, na hladnoći i žegi, podnoseći u borbi za egzistenciju mnogo toga i zato njima kapa dole. Sit gladnom ne vjeruje dok se sam ne nađe u toj situaciji.
A od svojih kesa ne odustajem, osim što mi radost pričinjava njihova izrada, tu je 8. mart pa možda sve ponovim. Sa ili bez tezgi.
